Историјски развој војне психологије

 Историјски развој војне психологије
 
Војна психологија чини једну од дисциплина примењене психологије, која подразумева примену сазнања психолошке науке у сврхе оптималног извршења војних задатака. Селекција, класификација и регрутација кадра, као и проучавање и праћење борбене спремности, актуелног менталног функционисања и изучавање психолошких аспеката живота у ратним и мирнодопским условима су само нека од поља примене војне психологије. Пружање психолошке помоћи војним припадницима и њиховим породицама, превенција стреса и психичке трауме, као и подршка у ситуацијама измењеног менталног стања представљају део опсега деловања војних психолога.
Као самостална научна дисциплина војна психологија је основана почетком ХХ века, а подстицај за њен развој била су дешавања у два светска рата. Војно-психолошка истраживања и искуства у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Немачкој и Русији су имала највећи утицај на развој и конституисање војне психологије као самосталне научне дисциплине, што се одразило на развој и ширење практичне професионалне делатности војних психолога и у другим земљама широм света, укључујући и нашу земљу. Основни задатак војних психолога био је да помогну командним структурама у војсци да што боље ускладе људски фактор са савременом борбеном техником и оружјем, као и да помогну у решавању низа организационих, групних и индивидуалних проблема који су се јављали у војној средини. Пре тога, проблемима којима се данас професионално баве психолози у модерним армијама света, бавили су се командујући официри, војни саветници, санитетско особље, лекари, свештеници, па чак и песници задужени за борбени дух и морал војске.
Још током Првог светског рата у Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији војна психологија је чинила саставни део многих раних концепата и интервенција у третману психолошких и неуропсихолошких траума, а такође је представљала и фундаменталну основу за психолошку процену и селекцију особља. Током и након Другог светског рата војна психологија је наставила са значајним доприносом на пољу ваздухопловне психологије, когнитивног тестирања, психологије рехабилитације и многих психотерапијских модалитета. Учествујући у програмима селекције и обучавања, војни психолози су допринели формирању модерних армија и постепеном напуштању класичног модела масовних армија где се вршила регрутација и мобилизација свих способних и одраслих мушкараца за потребе војске. Војна психологија је дисциплина која се непрестано развија и шири, користећи сазнања и принципи клиничке, истраживачке, педагошке, социјалне, радне и организационе психологије.
Психолошка знања у нашој војсци су се користила далеко пре формалног и институционалног увођења психологије. Психологија је као примењена наука још 1919. године уведена као наставни предмет на Војној академији краљевске војске, а професионална селекција ваздухопловног особља применом психолошких тестова, која се од 1931. године примењивала у Команди ратног ваздухопловства Југословенске војске, представља почетке војне психологије. Захваљујући белоруском емигранту Максиму Агапову, стручњаку за психометрију Централног хигијенског завода у Београду, масовнија примена професионалне селекције почиње од 1932. године на летачком особљу у Новом Саду. Након имплементације у ратном ваздухопловству војна психологија је наставила са применом у морнарици, а касније у санитетској служби и школским установама, да би тек средином 80-их година прошлог века била укључена у војне јединице ранга бригаде и више.
Након Другог светског рата, 1946. године на Војној академији ЈНА, уводи се предмет Педагогија и психологија. Професори војне психологије на Војној академији били су Ранко Поповић, Филип Шуковић, Љуба Касагић, Звонимир Џамоња, Перо Шипка, Десимир Пајевић и Петар Костић.
Психолошка служба је успостављена 1947. године на неуропсихијатријском кабинету Ваздухопловно-медицинског института (ВМИ) у Земуну, који је основан 1945. године. Након обуке за примену тестова за дужности селекције пилота у Ратном ваздухопловству на неуропсихијатријском кабинету ВМИ ангажују се психолози Јосип Бергер и Емилија Стрмотић, а од 1951. године Живорад – Жижа Васић, који оснива Ваздухопловно-психолошку лабораторију ВМИ, где се почело са применом егзактних психометријских метода. Психолози се у том периоду баве адаптацијом страних психолошких тестова, конструкцијом и стандардизацијом оригиналних батерија тестова за селекцију и класификацију, а усавршавају се у иностранству.
Психолошко-психијатријски кабинет ВМИ и Лабораторија за примењену психологију и психопатологију основани су 1955. године. ВМИ тада успоставља тесну сарадњу са Психолошком лабораторијом Филозофског факултета у Београду. Први специјалиста медицинске психологије на ВМИ, неуропсихијатар др Стојан Цмелић, бавио се педагошком психологијом, наставом за лекаре, едукацијом за примену Роршаховог теста личности за психијатре и психологе.
Развој ратног ваздухопловства и ратне морнарице били су у то време приоритетни задаци у модернизацији војске, што је поред здравствених прегледа указало и на неопходост за детаљнијом психолошком селекцијом и обучавањем питомаца и војника за потребе ове две области војске. Због тога се након ваздухопловства, 1953. године психолози запошљавају и ангажују у ратној морнарици ЈНА. Позитивна искуства и допринос психолога из тог периода, као и потреба за што објективнијим сагледавањем здравственог стања и оцене способности за војну службу, утицали су на увођење психолога у Санитетску службу 1957. године, када се формира Одељење за примењену психологију и менталну хигијену на ВМА. Формирањем наведеног Одељења војна психологија као посебна научна и стручна делатност добија и своје формално место.
Институт за примењену психологију и менталну хигијену ЈНА формиран је 1962. године, од којег су 1969. године формирана два самостална одељења: Одељење за менталну хигијену и Одељење за психологију (касније Одељење за војну психологију). Први начелник Одељења за психологију била је психолог Софија Вукомановић. Одељење за менталну хигијену спаја се са Одељењем за здравствено просвећивање ВМА и 1972. године постаје Институт за менталну хигијену и здравствено просвећивање ВМА, којим је у периоду од 1972. до 1981. године руководио психолог проф. др Миланко Јовичевић. У том периоду рад психолога био је претежно усмерен на психодијагностику.
Два главна задатка Одељења за војну психологију била су селекција и класификација регрута и кандидата за пријем у војне школе и академије и научно-истраживачки рад, конструкција и стандардизација психолошких мерних инструмената за испитивање структуре личности и карактеристика регрутне популације. Одељењем је  руководио психолог пк проф. др Звонимир Џамоња, а после њега начелници Одељења су били психолози  пк др Радојко Миловановић и др Миланко Чабаркапа. У Одељењу су служили војни рок или су радили у дужем периоду многи знаменити психолози и истраживачи: Љубомир-Љуба Стојић, Лазар Станков, Предраг Огњеновић, Анте Фулгоси, Константин Момировић, Душан Макавејев, Жарко Кораћ, Алексадар Буквић, Сулејман Хрњица, Борис Волф, Станислав Фајгељ, Перо Шипка, Звонимир Џамоња и Десимир Пајевић. Поред високих резултата рада и бројних магистарских и докторских дисертација један од доприноса Одељења је израда методолошког упутства за селекцију и класификацију.
Институт за ментално здравље и војну психологију ВМА формиран је 1990. године, спајањем Института за ментално здравље и здравствено просвећивање са Одељењем за војну психологију. Одељење за војну психологију 1999. године постаје Одсек за војну психологију, а Институт постаје Одељење за ментално здравље и војну психологију ВМА. Одсек за војну психологију 2010. године постаје Одсек за психолошку селекцију.
Опитни регрутни центар на Карабурми у Београду формира се 1972. године услед повећаних захтева армије за масовном регрутацијом. Регрутација младића за потребе ЈНА врши се на систематски начин, где се у програме селекције и оцене способности за поједине родове и службе укључују и психолози. Од 1975. године психолози се укључују у све регрутне центре на простору бивше Југославије у којима се вршила регрутација младих војника за потребе ЈНА. На тај начин је кроз организован, планиран и јединствен систем здравствене и психолошке селекције било обезбеђено да само психофизички здрави и способни појединци долазе у војне јединице и установе, а који ће бити успешни у прилагођавању, обучавању и оспособљавању за одређене специјалности или конкретне војничке дужности и задатке.
Поред већ посто­је­ћих пси­хо­лога у војномедицинским установама, војним школама и академијама, 1985. године психо­лози отпочињу рад у трупи и наставним центрима у саставу Органа за ин­фор­мисање и морал где су оформљена прва формацијска места за психологе. То је пред­ста­вља­ло зна­ча­јан допринос осавремењивању војске, мерама заштите здравља и живота ње­них при­па­дни­ка, јачању морала и борбене го­то­вости. Ангажовање психолога тежишнo је било усмерено на превенцију душе­в­них поремећаја, спречавање само­уби­ста­ва, сма­ње­ње броја несрећних случајева у оба­в­љању дужности и других ванредних до­га­ђа­ја.
У периоду 1957. до 1990. године војни психолози су објавили низ елабората и студија, а резултате својих истраживања изнели су на бројним научно-стручним скуповима. Резултати рада војних психолога примењени су у стратификацији формацијских места, селекцији и класификацији људства, сузбијању неприлагођеног понашања, програмирању и контроли тренинга, процењивању интелектуалних способности и особина личности.
Од 1991. године, ратна догађања су усмерила пажњу војних психолога са психометријских истраживања на клиничке проблеме. Стручњаци Института (касније Одељења) за ментално здравље и војну психологију су се претежно бавили проблемима борбеног стреса, оценом способности за војну службу, пружањем психолошке помоћи и подршке рањеним и психотрауматизованим војницима, истраживањем облика и последица тортуре код ратних заробљеника, узроцима суицида у војној средини и другим ментално-хигијенским проблемима. Такође, кроз различите облике едукације, саветовања и истраживачког рада, војни психолози су пружали помоћ не само појединцима, већ и војним колективима, старешинама и командним структурама у процесу транзиције друштва и реформе војске. Искуства војних психолога и психијатара на пољу ратног психотрауматизма до 2000. године преточена су у преко 60 научних и стручних радова, саопштених на домаћим и међународним научно-стручним скуповима.
У Управи за морал и информисање Генералштаба југословенске армије 1996. године формиран је реферат за психологију, који касније постаје Група за психологију у Управи за људске ресурсе (Ј-1) ГШ ВС.
У току агресије НАТО пакта на Југославију 1999. године, психолози су у великој мери допринели превазилажењу ратног стреса са којим су се суочили војска и становништво. У том периоду и непосредно после војне агресије, спроведена су значајна истраживања последица психотрауме. Такође, настављена су истраживања и анализе у области суицидологије и заштите менталног здравља у војсци. Осим излагања на многим домаћим и међународним конгресима и симпозијумима, радови војних психолога објављени су у разним научно-стручним часописима и у два значајна зборника: „70 година војне психијатријске службе“ (ЈП ПТТ Србија, Београд, 2002.) и „Ратна психотраума“ (Удружење бораца рата РС од 1990., Београд, 2008.).
До професионализације Војске 2010. године, тежишна активност војних психолога била је психолошко-превентивна обрада регрута. Пред само увођење професионализације, од 2007. до 2010. године, изазов психолошке службе био је дефинисање тежишног рада психолога након укидања обавезног служења војног рока, што је довело до потребе за савременим, професионалним организовањем Војске и увођењем нове категорије војника по уговору, односно професионалних војника. Тежиште активности и ангажовање преусмерено је са рочног на стални, професионални састав. Посебан, нов делокруг рада био је у оквиру пријема, селекције, праћења и процене категорије професионалних војника која је постала најбројнија групација припадника Војске, који су се регрутовали из категорије војника рочног састава. Укупно сагледавање стања људских ресурса у циљу успешне реализације свих мисија и задатака, у реорганизованој Војсци Србије, захтевало је вођење евиденције професионалних припадника према припадности ризичним категоријама. Ово је посебно било потребно и због све већег ангажовања професионалних припадника у другој мисији Војске Србије – Очување мира у региону и свету под окриљем УН и ЕУ, која је у задњој деценији интензивирана.
На основу објављених радова и уџбеника, војни психолози у јединицама, у склопу психолошке превенције, реализују многе теме за обуку људства везане првенствено за заштиту менталног здравља, превенцију суицида, психологију стреса и војних колектива. Војни психолози су такође ангажовани у истраживањима Института за стратегијска истраживања, у пројектима на тему професионализације војске, вредносног система, мотивације за избор војног позива, ангажовања жена у војсци, психолошких аспеката успешности у војној професији и др. Избор војног позива и успешност у војној професији повезани су са психолошким концептима (афективна везаност, ауторитарност, компетенције), породичним контекстом и социопсихолошким аспектима родне равноправности.
У протеклој деценији одбрањено је више магистарских радова и три докторске дисертације из области војне психологије: „Карактеристике појединца као чинилац система вредности припадника Војске Србије“, истраживачки рад др Драгане Аралгић (Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2013), „Породични контекст, ауторитарност и успешност у војној професији” истраживачки рад др Аните Ђорђевић, удате Пешић, (Филозофски факултет Универзитета у Нишу, 2015) и „Структура и улога индивидуалне адаптивне успешности у радном окружењу“ истраживачки рад мајора др Дејана Вучинића  (Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2018).
У Сектору за људске ресурсе Министарства одбране 2013. године формирано је Одељење за развој психолошке делатности, које се бави координацијом, унапређивањем и нормативним регулисањем рада психолога у систему одбране, организацијом психолошких тренинга и професионалним развојем, питањима психолошке превенције и професионалне селекције, класификације, каријерног вођења и саветовања припадника МО и ВС. Доношење првог Правилника о психолошкој делатности у Министарству одбране и Војсци Србије, 2015. године, представља значајан допринос Одељења нормативном регулисању рада психолога у систему одбране. Одељење је такође учествовало и у изменама војних прописа, а посебно у регулисању процеса професионалне селекције и оцењивања запослених.
Одељење је иницирало стручне скупове психолога Министарства одбране и Војске Србије у оквиру којих су реализована излагања, округли столови и радионице. Децембра 2014. године, на првом заједничком скупу психолога посвећеном развоју психолошке делатности у систему одбране, основана је Секција војних психолога при Друштву психолога Србије. Секција има за циљ да афирмише рад војних психолога у стручној јавности, да прати савремена достигнућа психолошке науке и да учествује у активностима струковне организације психолога, укључујући учешће у раду органа Друштва психолога Србије и организацији редовног годишњег научно-стручног скупа („Конгрес психолога Србије“).
На свечаном отварању научно-стручног скупа психолога Србије 2016. године, додељена је традиционална годишња награда Друштва психолога Србије, признање „Љубомир Љуба Стојић”, Секцији психолога у војсци, за допринос у раду и развоју Друштва психолога Србије и промовисању психолошке струке у својој средини.
Професионалном усавршавању психолога допринела је и размена информација о учешћу на међународним скуповима, на 50. и 54. Интернационалном симпозијуму примењене војне психологије (IAMPS) одржаним у Лисабону и Сарајеву, и на 57. Интернационалној конференцији „International Military Testing Association” (IMTA) одржаној у Стокхолму где је Министарство одбране по први пут имало свог представника. Такође, у оквиру билатералне војне сарадње остварени су контакти, експертске посете и размена искустава у области војне психологије са психолозима страних армија.
Поводом прославе 70 година постојања војне психологије у Србији у организацији Института за стратегијска истраживања Универзитета одбране одржана је Прва  међународна научна конференција војних психолога у Србији, под називом “Стрес у војној професији – достигнућа и перспективе“, на којем су учествовали војни стручњаци из земље и иностранства.
Данас је у многим армијама света присутна тенденција ка све већој професионализацији војске, што подразумева формирање и ангажовање специјалних и професионалних војних јединица, тимова и група, за које се врши посебна психолошка селекција војника, разрађују посебне методе обучавања и опремање најбољом техником и оружјем, са циљем што ефикаснијег извођења сложених, одговорних и ризичних војних задатака, као што је супротстављање савременом тероризму или вршење борбених мисија у конфликтним зонама света.
У оквиру програма истраживања, ради се на усавршавању система за тестирање посебних способности и особина које спадају у категорију даровитости, затим на истраживању стреса и доношења одлука у ситуацијама стреса, на разради компјутерски адаптираног тестирања и усавршавању тестова за процену индивидуалних компетенција, значајних за класификацију припадника војске и њихов успех у обучавању и професионалној делатности у свим видовима оружаних снага. 
Селекција, обучавање и тренинг базичних вештина остају као приоритетни задаци и усмерења у раду психолога и током XXI века, јер је војном ресору потребно да комплетира професионалне војне јединице и саставе квалификованим кадровима. Истраживања су такође усмерена и на тренинг војних специјаности у области групне интеракције, руковођења, инструкторске делатности, као и на усавршавање тренажних система и стварање нових типова тренажера за стицање сложених навика и вештина, јер се ратна техника и оружје брзо мењају и усавршавају.
Посебно место у истраживањима војних психолога заузимају групе и групна динамика, јер се многи задаци у војсци решавају групно (специјални задаци, посаде тенкова, подморница, ракетних система и слично). Показало се да су групе ефективније у извршавању сложених задатака, јер је група и команда способна да емоционално подржи војника и да повећа његову мотивацију за извршавање сложених и опасних задатака. Посебна пажња се поклања утврђивању фактора који утичу на ефективно функционисање групе, изучавању оптималног састава групе, мерењу показатеља ефективности групе и лидера, моделовању командовања и руковођења, усавршавању тренинга и формирању групних навика.
Без обзира на супериорну војну технику и наоружање, војни психолози поклањају значајну пажњу „људском фактору” у интеракцији човек-техника, јер ефективност у коришћењу војне технике, опреме и наоружања, зависи од људи, тј. њихових способности, вешина и навика. У оквиру „људског фактора” значајна истраживања се спроводе и на подручју мотивације, где се испитују проблеми мотивације за војни позив, мотивације за борбу, посвећеност или приврженост организацији, лојалност, штетни фактори који утичу на здравље, добробит и задовољство. Поред тога, испитује се мотивација за доношење конкретних одлука у различитим ситуацијама, као и подношење стреса. У оквиру ергономских истраживања и решења, разматра се коришћење вештачке интелигенције, расподела функција између човека и компјутера, употреба робота и других техничких система који могу заменити човека у опасним ситуацијама. Због тога се значајна пажња поклања учењу, обучавању и тренингу припадника војске са циљем бољег коришћења, одржавања и ремонта сложене војне опреме и оружја.
Војна психологија се развијала и усмеравала пре свега према интересима и циљевима војне организације, јер је служила за избор и обучавање људства, организационо учвршћивање, конструисање борбене технике и оружја, професионалну адаптацију, развијање и јачање борбеног морала, усмеравање и припрему оружаних снага за извођење борбених задатака у миру и рату. При томе се она ослањала на достигнућа савремене психологије као науке, која се развијала и изван војне средине. Оружане снаге су служиле као полигон за проверу и примену научних теорија и метода, тако да је војна средина заслужна за развој не само војне психологије, већ и за развој психологије као науке уопште.